Posted by & filed under Aktuelno.

Србољуб Динић, диригент

Још је Черчил рекао да се не може смањивати буџет за културу, јер се онда нема више шта бранити у једној земљи. Нашој култури било би много боље када би и политика видела у њој свој интерес.

Повезаност Русије и Србије на пољу класичне музике траје веома дуго – вели наш прослављени диригент Србољуб Динић у разговору за наш лист, уочи одласка на Мокру Гору, где ће наступити на Бољшој фестивалу класичне музике (од 15. до 17. јула, у организацији Гаспромефта и Емира Кустурице). Недавно, он је именован за генералног музичког директора у великој оперској кући у Брауншвајгу у Немачкој, где почиње да ради у августу 2017, а његов досадашњи ангажман броји све значајне музичке куће широм света. „Годинама су наши најталентованији млади уметници одлазили у Москву и тамо стицали драгоцена знања која су после преносили новим генер200186-1ацијама код нас. Многи руски уметници су и активно радили као професори на нашој музичкој академији и у школама. Бољшој фестивал има управо ту улогу да спаја младе уметнике наше две земље“, каже Динић најављујући свој наступ на Мокрој Гори.

Како одабрати прави програм из обиља врхунских композиција које су понудиле Србија и Русија?

Наравно да је немогуће обухватити огроман репертоар који чини културно благо ових двеју земаља, пре свега Русије. Током година се ипак искристализовало једно језгро најзначајнијих дела из ових земаља. Ту пре свега мислим на дела Чајковског, Шостаковича, Римског-Корсакова, Прокофјева. Са друге стране имате Мокрањца, Христића, Љубицу Марић… Они нису само представници школа тих земаља, они су важан део светске музичке баштине.

Дуго сте радили у Швајцарској, тренутно у Мексику, а од 2017. године прелазите у Брауншвајг. Како бисте упоредили рад у различитим земљама на различитим континентима? На који начин преносите знања и искуства различитим културама путем класичне музике?

Свака земља има своје културно благо које одређује њен музички језик и традицију. Иако је позната фраза да је музика универзалан језик, мишљења сам да је то само делимично тако. Један мексички оркестар има изванредан осећај за тешке и неправилне ритмове, са друге стране има проблема са префињеним и транспарентним звуком Моцарта. Један аустријски или немачки оркестар поседује висок технички ниво и у стању је да изведе најбрже и најфиније пасаже музике Бетовена, Вагнера и Штрауса, али има проблема да произведе топао звук Вердија и Пучинија што је опет заштитни знак италијанских оркестара. Управо у томе и лежи изазов за сваког диригента који има интернационалну каријеру; проучити културу тих земаља, познавати њихове музичке специфичности, и пре свега, њихов менталитет.

Да ли у ери нових технологија, класика има све мање утицаја, простора за свој израз?

Не мислим да класика има све мање утицаја, иако је фасцинација њоме увек иста, она се посебно у последње време све више окреће и прилагођава медијима. Медији су главна одлика брзине којом се креће и како функционише данашње друштво. Многи оркестри и културне установе у свету користе могућности нових технологија, пре свега интернета, за промоцију и рекламу.

Да ли је данас довољно свирати класику или је и она део културе спектакла?

Ту су мишљења веома подељена, али у томе и јесте драж музике. Реч спектакл се може тумачити на много начина. Данас се скоро све упоређује са спектаклима који се виђају у „фабрици снова“ у Холивуду. Нажалост, спектакл сам по себи не даје гаранцију уметничког нивоа једног извођења. Класика сама себи прави најбољу рекламу уколико се изводи на врхунском нивоу. Чак и публика која није професионално музички образована, осећа када је једно извођење фантастично. Енергија која се притом ослобађа је задивљујуће јака.

Такође, опере су посебан пример модернизације и тражења нове публике. У којој мери се оне прилагођавају новом добу, поготово у различитим центрима у којима сте радили?200186-2

Моја искуства у Швајцарској су фантастична, пре неколико година швајцарска телевизија је направила пројекат вредан пажње. У Цириху, Берну и Базелу су уживо изведене опере Вердија и Пучинија, са најмодернијим техничким средствима данашњице, у ударном термину на првом програму државне телевизије. Није им сметало то што је у исто време на другом програму ишао директан пренос Лиге шампиона у фудбалу. Гледаност опера је била изузетна, што потврђује интерес публике за такву врсту промоције класичне музике. То је за мене било једно незаборавно искуство. Лоциран са оркестром у једном тржном центру у Берну, диригујући све време у камеру, без могућности директног визуелног контакта са певачима који су били удаљени више од једног километра и смештени у становима и парку, са последњом сценом у градском аутобусу, 150 микрофона, пет тон мајстора и великом телевизијском екипом. Такве врсте извођења су посебан пример модернизације и употребе медија. У Мексику се опера промовише на сличан начин као и у САД. Чувени су директни преноси из Метрополитен опере у Њујорку који су сада постали пракса и опери у Мексико Ситију, где сам ја шеф-диригент.

Да ли политика има утицаја на културу, музику, у овом случају и у Мексику и у Немачкој, као у Србији?

Навешћу један пример који мени улива страхопоштовање. Немачка има 82 оперске куће и преко 150 професионалних оркестара. Не постоји ниједна друга земља која се може тиме похвалити. Потпуно је непотребно дискутовати о томе да ли тамо постоји политички интерес. У Мексику су највеће културне институције директно повезане са управо реформираним Министарством културе које им пружа најбоље услове за рад. Опште је познато да је код нас финансијска ситуација у култури веома незавидна. Још је Сер Винстон Черчил у енглеском парламенту рекао да се не може смањивати буџет за културу, јер се онда нема више шта бранити у једној земљи. У време СССР -а, култура је била заштитни знак те земље и њене политике. Мислим да би нашој култури било много боље када би и политика видела у њој свој интерес.

Својевремено сте оштро критиковали рад уметника у Народном позоришту, који не могу квалитетно да се баве својим послом због бројних проблема које овдашње институције имају. Колико видимо, није се много променило… Како уметност у Србији може уопште да напредује кад о њој одлучују бројни други фактори?

Моја критика није била упућена уметницима Народног позоришта већ људима који воде ту установу, конкретно у опери. Застарели механизми у њој, више не постоје у свету. Народно позориште би требало да се отвори према свету и копира
успешне театре. Не можете стално да се жалите на новац, а имате нефункционални ансамбл, планира се све у последњем моменту и са недовољно проба, ниво репертоарских представа врло је проблематичан. Једној установи као што је Народно позориште потребан је јасан концепт за неколико година унапред, како се то ради у свету. Ако квалитет није на високом нивоу, нема нипублике а ни интереса медија и политике. Прво питање које би водећи људи у тој установи морали да поставе самима  себи врло је једноставно – где је њихово место у свету и какав циљ има једна национална кућа те традиције? С друге стране, имате велики успех Београдске филхармоније у последњих неколико година, управо захваљујући модернизацији, јасном планирању као и перманентном расту квалитета тог ансамбла. Нажалост, имате и оркестре који свирају на врхунском нивоу а немају никакве услове за рад. Н200187ајбољи пример за то је камерни оркестар Гудачи Светог Ђорђа.

Добитник сте на
граде за промовисање српске културе у свету. Да ли сматрате да је она недовољно заступљена и поред свег труда наших уметника?

Не сматрам да је српска култура недовољно заступљена у свету. Не смемо да заборавимо да смо у светским оквирима једна мала земља. Наши уметници су изузетно признати. Конкретно у класичној музици имате уметнике који задивљују публику широм света. Навео бих само неке од њих: Жељко Лучић, Немања Радуловић, Ксенија Јанковић, Зоран Тодоровић, Стефан Миленковић, Милена Китић, Гордан Николић, као и многи други који изванредно раде у оркестрима и оперским кућама широм света. Обавеза наших медија би, по мени, била да још опширније извештавају о њиховим успесима, као и да наши врхунски уметници буду чешће заступљени у њима.

Изводили
сте бројна дела класике, али шта је остало неизведено, а имате велику жељу да се нађе на вашем репертоару?

Многа дела која су некада за мене била само сан, већ се налазе на мом репертоару. Наравно да има још неколико која стоје на мојој листи жеља. Пре свега Вердиј
ев Отело и Вагнеров Прстен Нибелунга, а од симфонијског репертоара још нека дела Малера и Штрауса. Та дела су „лична карта“ сваког диригента.

 

Драган Јовићевић